Разумевање и решавање проблема раног напуштања школе на школском и локалном нивоу

Рано напуштање школе је сложен, динамичан и вишезначан феномен, који је резултат комбинације личних, социјалних, економских, образовних и породичних фактора, врло често повезан са социјално-економском неповољношћу. То је ретко изненадна одлука, а обично је видљив резултат дугог процеса неуспеха и прогресивног одвајања од образовања.

Млади рано напуштају школе из различитих разлога који су врло специфични за појединца. Неки одустану јер се суочавају са личним или породичним проблемима, други због здравствених или емоционалних потешкоћа; неки осећају незадовољство својим школовањем - на пример, наставни програм и наставне методе можда нису прилагођени њиховим потребама, могу имати лоше односе са наставницима или вршњацима, могу бити изложени малтретирању или постоји негативна школска клима. Међутим, чини се да ESL следи одређене обрасце и неки млади људи се сматрају ризичнијим од других. Већа је вероватноћа да они који напуштају образовање долазе из социјално угрожених средина (као што су незапослена домаћинства, породице са ниским нивоом образовања, самохране породице или домаћинства која су под утицијем стресних ситуација); из рањивијих група (на пример деца са посебним образовним потребама или мајке тинејџерке); или, из мањинског или мигрантског порекла. Дечаци су такође обично погођенији од девојчица.

Због сложене природе, против ESL-а се мора борити удружено школа као и сви други релевантни актери. 'Целошколски притуп' за смањење раног напуштања школе и промоцију образовног успеха за све ученике. Сви школски актери (главни наставници, наставно и ненаставно особље, ученици, родитељи и породице) и спољни актери у образовању и васпитању морају да играју суштинску улогу у сузбијању образовног недостатка и спречавању напуштања школе. Сви актери имају одговорност да учествују у кохезивној, колективној и заједничкој акцији, заснованој на мултидисциплинарности и диференцијацији. Ово је еколошки начин посматрања школе као вишедимензионалног и интерактивног система који може учити и мењати се. Све димензије школског живота треба адресирати на кохерентан начин да би се промовисале промене; то такође подразумева да се потребе свих (ученика, особља и шире заједнице) узимају у обзир у настави, учењу и свакодневном животу школе.